Божидар Радојковић
СРБИЈА МЕЂУ ОТКОСИМА?
Србија пред прву годишњу косидбу лета господњег 2022.
Време пандемије корона вируса, време ратних криза и нуклеарних претњи, време економских мука и радничког обесправљивања, време уцена и застрашивања, време полтрона и подрепаша… тачније – шеста година владавине Свевишњег, Свемогућег, Првог и Последњег, Јединог (и на овом и на оном свету) – Великог АВ. За неке је то време невиђених успеха и блиставих победа, време среће и свеопштег благостања, за друге, пак, време илузија и време очаја, време заборављене прошлости и време изгубљене будућности. За оне који су смогли снаге да сачувају разум и заштите мозгове то је време када су шерпе постале бубњеви, а сендвичи и пакетићи монета за поткусуривање, то је време „Информера“ и ПИНК културе, време афера и лажних диплома, време братимљења и богохуљења, време кловнова и хохштаплера, време самозваних маркетиншких стручњака и преплаћених аналитичара, време корумпираних посланика и криминалних кланова, време старлета и проститутки и време проданих душа… За њих је то време – време проћерданог времена.
Србија је чудо које небо неће, а земља не држи! И има нас и нема нас! У папирима, декларацијама и кредитима све нас је више, а на земљи све нас је мање. Као да једно без другог не иде. То „више“ или „мање“ подразумева потврду у бројевима, али неки заборављају да су само два броја важна у животу сваког човека. То су онај који се ставља на зглоб руке и онај који се ставља на палац ноге! Све између та два броја је живот! Остаје само да му се одреди власник. И када неко помисли да је тај посао урадио сам Бог, испостави се да му се у посао умешао неко ко се са њим поистовећује.
Дакле, ко нам то и зашто соли памет?
На ово питање је истовремено и лако и тешко одговорити. Ако бисмо га схватили као закључак, онда би одговор био лак, да кажемо – лаконски и гласио би да нам соли памет онај ко то зна, ко може и наравно, да се не заборави, онај ко од такве работе има највише користи. А тај и те како користи нашу неспособност да се томе супротставимо. Он просто над нама ликује! Ако је тако, а тако је, онда ми његову позицију сами ојачавамо! Неко би се питао: где нам је памет? Да бисмо се приближили одговору на ово питање морамо да га потражимо у последицама са којима се свакодневно суочавамо, а да то и не примећујемо. То, свакако, одговор усложњава, јер из њега може да проистекне читав низ потпитања међу којима је и оно које се односи на нашу недовољно изграђену националну свест и неспремност за свеобухватно утврђивање националних интереса. Знамо да без једног нема другог, односно знамо да без националне свести нема националних интереса, па, у складу са тим, не може бити ни јасно дефинисане националне развојне стратегије. У таквој ситуацији постоје сви услови за различита тумачења појединих социјалних и политичких процеса, што појачава екстремизам, релативизује издају, а демагогију шири до богохуљења. Уз све наведено иду и злоупотребе, пљачке и све друге криминалне радње и наравно, корупција. А у томе смо непревазиђени!
Бројни су алати којима се власт користи да би хипнотисала народ и створила масовну еуфорију подршке; од спинованих објава које власти са великим успехом редовно користе, преко организовања скупова за обезбеђивање легитимитета, до употребе полицијских палица. Како када и како према коме. Најефиксније средство за њихову примену јесу, свакако медији. Не сви, али већина! То врзино коло које функционише по принципу ја теби ти мени, удахњује живот и једнима и другима и то на обострану корист. Власти, наравно, користе медијски простор у мери и обиму који су јој потребни да осигура опстанак и останак, а медији за узврат добијају могућност да без последица објављују неприкладне и увредљиве садржаје, да лажу и подмећу, и да упркос томе повремено користе и буџетска средства. Метода за реализацију оваквих марифетлука има на претек. Користе се оне које у датом тренутку у највећој мери обезбеђују остваривање постављеног циља. А циљева има разно-разних, од промовисања „невиђених успеха“ власти, преко стварања државних непријатеља и непријатеља народа, до прикривања отворене издаје и заштите оних који су уз флоскулу „то је највише што смо у овом тренутку могли да добијемо“ довели државу на ивицу понора.
Замена теза је најчешћи метод у правдању оних поступака који недвосмислено имају елементе издаје. Проблем издаје као друштвеног феномена бројни аналитичари и историчари редовно повезују са мањком патриотског набоја и вишком личног интереса. Било како било, свака издаја има своје узроке и своје последице. Косово и Мтохија су, у том смислу, на жалост, наш најболнији пример.
Како смо, дакле, од тврдњи као што су „Косово је срце Србије“, „без Косова нема Србије“ или „Косово је Србија“ дошли до тврдње да је „Србија на Косову“? На то питање најбољи одговори се могу наћи у неким политичким стратегијама западног света из којих су проистекли бројни споразуми као резултати притисака, уцена и претњи. Ако питање Косова и Метохије поставимо као кључно питање нашег опстанка, онда се с правом поставља и питање улоге и значаја дружине која је себе назвала Српском листом и која је себи дала за право да представља све Србе и са једне и са друге стране административне линије. Директно питање би гласило: како је могуће да тај народ и његове интересе представља једна група организована по мафијашким принципима на чијем су челу Звонко Веселиновић и Милан Радоичић, људи из криминогених структура? Како је могуће да наша власт подржава ове људе? И не само да их подржава, већ им омогућава да стичу огромне профите као једини, и на чудне начине изабрани извођачи одређених инфраструктурних пројеката! Одговоре би свакако требало тражити у анализи пословања њихових фирми, да није чињенице да је дирање у то осиње гнездо опасно, често и смртоносно. Показаће се међутим, кад-тад, да ће се чекање на њих и те како исплатити.
Када је реч о спољној политици Србија личи на пиле које се уплело у кучину. Европа очигледно не жели да нас прихвати на начин који њој не одговара, а ми се упркос томе у њу утрпавамо. Морамо да будемо свесни чињенице да ЕУ жели наше ресурсе и простор за остваривање својих војно-политичких наума. Народ је не интересује. Њој је потребна храна коју Србија може да обезбеди, потребна јој је и јефтина радна снага које у Србији има на претек, потребна јој је и руда које у Србији има за наредних неколико деценија. Знамо да јој није потребна Србија која нема дефинисане границе, не треба јој Србија која подржава Републику Српску и не треба јој Србија која Русију доживљава као своју заштитницу. Када боље погледамо схватићемо да њима Србија уопште и није потребна. Уосталом, чланица Европског парламента Виола Фон Крамон је јасно ставила до знања да Србија неће да буде примељена у друштво европских народа чак и када би увела санкције Руској Федерацији. Ствар је, очигледно, свима јасна, само нама није. А требало би да размислимо зашто се више не говори о нашем „пријему у ЕУ“, већ о томе да се налазимо на европском путу. Да ли је пут или странпутица показаће време. У међувремену наша власт ће и даље да нас замајава па ће све успехе (ако их буде било) да приписује себи, а све промашаје неком другом; ЕУ, Русији, народу или опозицији! А време доношења великих одлука долази!