Сабирајући утиске са колико јуче одржаних протеста присталица опозиције и слушајући, као и увек опречне, процене успешности и масовности, већ се спремамо за окупљање присталица власти. Први су нам у суботу саопштили да Србија срља у пропаст вођена овом и оваквом влашћу, док ће нас у петак присталице власти упозорити да нас исто то чека докопају ли се власти ови први.
Поделе нису наш изум, као последица природне различитости појединаца присутне су код народа широм света. Ипак, док код већине народа оне имају мање-више пролазни карактер и у вези су са разноврсним начелним питањима, готово је фасцинантно како код Срба већ два века – од настанка модерне српске државе, траје непомирљив сукоб оних који су на власти и оних који се боре да, по сваку цену, заузму њихово место.
Колико је трагедија и страдања то донело у нашој историји не треба посебно подсећати, и јасно је да нове поделе и сукоби са собом носе нове несреће. Па ипак, у пролеће 2019. у околностима окупиране готово шестине државне територије, на прагу нове светске економске кризе, у време драматичног губитка становништва и опасног прилива миграната са Блиског истока, у Србији се распирује енергија нетрпељивости са очигледном намером да та нетрпељивост прерасте у сукоб две политички супротстављене стране.
Одговора на питање зашто нам се то дешава нема од оних који би морали да дају одговоре: наша национална интелигенција о томе ћути на унивезитетима, у националним институцијама, у САНУ, у Удружењу књижевника Србије, СПЦ… Да ли ћуте због тога што не успевају да пронађу разлоге ове трагичне појаве, или је по среди нешто друго, предмет је за посебне анализе. Наравно, има и оних који о овом проблему не желе да ,,штрајкују ћутањем“. Неки од њих сматрају да су нам поделе, некад перфидно некад провидно, наметнуте споља од не(баш)пријатељских моћних сила а због њихових нескривених интереса на овом простору; други тврде да смо за то сами себи довољни и да се наше поделе и неслоге хране исконском потребом за доминацијом и непоштовањем успеха других. Могуће је да је истина негде између. У нечему се сви слажу: решење проблема је у коначном помирењу унутар нашег народа. На жалост, помирења нема на видику. Напротив.
Оно што је сасвим сигурно, у шта нас наша историја неумитно уверава, јесте да се интензитет тих подела повећавао до максимума у временима када су се у Србији решавали стратешки, судбоносни проблеми, како се као друштво и држава не бисмо бавили опстанком и одбраном свих нас, већ сукобом између нас. Тада су те поделе скоро по правилу прелазиле у свађе, сукобе, насиље…
Док, на срећу, још није дошло до озбиљнијих сукоба ове две потпуно поларизоване и супротстављене групе наших грађана, потребно им је јавно поставити неколико отворених питања и тражити да њихови представници што пре одговоре осталим грађанима наше државе на њих:
– Да ли су власт и опозиција свесне да својим међусобним сукобом доводе унутрашње поделе до највећег степена у новијој историји и зашто, без обзира на ту чињеницу, и даље упорно истрајавају у томе?
– Шта је разлог да ни власт ни опозиција не уважавају истину да нам ничији спољни интерес не сме бити важнији од нашег сопственог, те да је нужно да престану да препознају непријатеље једни међу другима?
– Зашто ни власт ни опозиција не поштују чињеницу да наша Србија нема никог другог осим нас, без обзира да ли смо тренутно у власти, опозицији или припадамо трећој страни – оној најбројнијој.
Гледано без страсти и без опредељивања за једну од две стране лако ћемо уочити да у свим нивоима власти Србије постоје вредни и честити људи посвећени напретку земље, као што и међу демонстрантима који сваке недеље шетају градовима Србије има много честитих и вредних грађана који су за тај напредак забринути. Практично, код већине и једних и других, постоји исти мотив и исти циљ. Па ипак, упркос томе, чињенице су да дијалог одбијају и власт и опозиција, да је отежано фукционисање институција, да је концентрација целокупне моћи увек на једној страни, да се све више примењују неприхватљиве методе политичке борбе, да се злоупотребљавају јавни ресурси, да су медији апсолутно инструментализовани, итд.
Да би се те и такве околности промениле нужно је, став је удружења Народна слога, предузети следеће кораке:
– ЗАУСТАВИТИ ДАЉЕ НЕЦИВИЛИЗОВАНО И НЕПРИМЕРЕНО ОПХОЂЕЊЕ НА ЈАВНОЈ СЦЕНИ СРБИЈЕ, призивање било које врсте насиља, дискриминисања и претњи. Да не срљамо у све дубље и дубље сукобе, да се сачува образ Србије и прекине са њеним брукањем у међународној јавности.
У том смислу Народна Скупштина што пре треба да донесе Кодекс понашања лица на јавној (политичкој) сцени Србије, на исти начин као што постоје Кодекси за понашање чланова Владе ( 2016), државних службеника ( 2018) и народних посланика ( 2011).
– РЕГУЛАТИВОМ ОБЕЗБЕДИТИ ОБАВЕЗУ ОДРЖАВАЊА ДИЈАЛОГА – РАСПРАВЕ О СВИМ БИТНИМ ПИТАЊИМА ЈАВНОГ ЖИВОТА У СРБИЈИ и то у телима у којима је место за тако нешто – Скупштинама, како би Србија, после дуго времена, поново постала узорна демоктарска држава.
Да би се то урадило потребно је да, ако захтев за дијалог – расправу поднесе 10.000 људи на нивоу Републике или 1 % становника на нивоу локалне самоуправе, Народна Скупштина на својој првој ванредној седници (члан 249. Пословника) о томе усвоји одлуку.
– Да нам речи вреде а не вређају, а истина буде заједничка, неопходно је донети ИЗМЕНЕ ЗАКОНА О ИНФОРМИСАЊУ И МЕДИЈИМА ( 2016.) И ЗАКОНА О ЕЛЕКТРОНСКИМ МЕДИЈИМА (2016). Без жеље да улазимо у уређивачку политику медија сматрамо да су они обавезни да обезбеде услове за равноправно присуство представника легитимних политичких субјеката и представника цивилних (јавних) структура друштва и то без обзира на време одржавања изборних кампања.
Тек када се уради горе наведено може се наставити са успостављањем правне државе и њених демократских институција. До тада, у атмосфери између два митинга, замислите се над питањем: Да ли су вам потребне обе руке, без обзира на то да ли сте дешњак или левак?
Миодраг Вукмировић, председник Управног одбора „Народне слоге“