Род рођени – свастика и звезда
Жалбено веће такозваног Међународног резидуалног механизма за кривичне судове осудило је првог председника Републике Српске др Радована Караџића на казну доживотног затвора, преиначивши пресуду истог Маханизма која је износила 40 година затвора. Овакав след догађаја наишао је на нескривено задољство многих, уз жал што у арсеналу механизма не постоји и смртна казна, па још и вишеструка. Несумљиво да би такав расплет омогућио већ доказаним мрзитељима источног православља полагање искључивог права на истину, скројену по њиховој мери и признату од стране међународне јавности. Сада када је казна коначно изречена, нама ваљда преостаје да будемо захвални овом Механизму што је био милосрдан и у својим правилницима као највишу одредио, ипак, само доживотну казну. Био је милосрдан колико и његови анђели који су пре двадаесет година по нашим главама избацивали своје смртоносне товаре. Геноцидни план и деловање „цивилизованог“ света добили су у Хашком трибуналу и његовим механизмима ефикасно средство за правно покриће злочина извршених над српским народом.
Без намере да оправдавамо било који злочин почињен на просторима бивше заједничке државе, па ни злочин који је, по мишљењу поменутог Механизма, учинио утемељитељ Републике Српске, пажњу ћемо усредсредити на западну стратегију решавања српског питања на Балкану.
Сасвим је јасно да поменути Механизам појам „злочин“ тумачи на начин који одговара снази потребе да се оправда и образложи унапред припремљена пресуда, што ће рећи да пресуда не треба да зависи од чињеница и аргумената изнетих на суду, већ од начина њиховог тумачења. У том смислу Механизам функционише беспрекорно. На једној страни су тужиоци и судије, а на другој они позвани, прозвани и обележени. Саме судије, скупљене по ко зна каквом и ко зна чијем критеријуму, без икакве представе о историјској и политичкој позадини догађаја о којима треба да суде, у исто време арогантни и некомпетентни, сву своју енергију усмеравају на доказивање апсолутне српске кривице. Најпознатији је случај јужноафричког судије Молотоа (Bakone Justice Moloto) који је на суђењу Милану Мартићу закључио „…да су Срби из Хрватске, чим су проглашени за мањину, отишли у Србију, патњи не би било. Ни за њих ни за Хрвате. Ни за кога…“ И Џефри Најс(Geoffrey Nice), хашки тужилац, је на суђењу Милошевићу инсистирао да му сведок потврди да су Срби у седмом веку рушили џамије на Косову и Метохији! Мада у то време на просторима читавог Балкана није било ни муслимана ни џамија, њему није сметало да овакву историјску чињеницу „превиди“, па је у „доказе“ покушао да уведе и такве бесмислице. Његова колегиница Џулија Ли (Julia Li) је сведока тужилаштва, у једном другом судском поступку, упитала да ли је лично познавао Кулина бана! Празноглавост, уз потпуно непознавање историје Балкана и балканских народа, овакве тужиоце није спречилa да упорно доказују тезу о намери Срба да створе Велику Србију, а да притом ни сами нису знали шта би то требало да значи. Ова теза је била једина нит која се провлачила кроз све судске процесе у којима су на оптуженичкој клупи седели Срби. Да је то представљало део унапред припремљеног сценарија говори и литерарна представа хашке тужитељке Катрине Густавсон (Katrina Gustafson) која је на суђењу Радовану Караџићу, као доказ за такву тврдњу, наводила стихове о истрази потурица из Његошевог „Горског вијенца“.
У покушајима да се промени историја Балкана ишло се дотле да су тужиоци тврдили да су Срби дошли у Босну након Првог светског рата, а у Хрватску тек деведесетих година двадесетог века. Оваква тврдња тужилаштва осветљава разлоге формирања трибунала и открива његову политичку позадину. Да су којим случајем, у Босни уместо некадашњих муслимана, а садашњих Бошњака, страдали Руси, вероватно би и Радован Караџић и Ратко Младић, али и многи други осуђеници били проглашени за хероје и свеце и уместо казни и осуда били би носиоци одликовања и медаља – од француске Легије части до америчке Медаље Конгреса, од немачког Гвозденог крста до Медаље Британске империје.
Место Србије и српског народа у савременој историји одређују два симбола: четворокрака звезда и кукасти крст, који се као род рођени, стилизовани, стапају у један симбол, симбол смрти. Сви хашки судови и њихови механизми су зато и формирани. Сама чињеница да је политичком одлуком његова улога од суда „прерасла“ у механизам само потврђује да је он од самог почетка баш то и био – механизам. Остаје му још само да до краја изведе представу са Ратком Младићем па да са половичним „успехом“ заврши свој рад: осудио је све које је могао да осуди, пре свега Србе (политички и војни врх земље); ослободио је све које је морао да ослободи, пре свега Хрвате и Бошњаке (Готовина, Орић); заштитио је све за које је добио налоге да заштити, пре свега Албанце са Косова (Харадинај и Тачи). Додајмо томе и чињеницу да у овом суду организовано нестају материјални докази који би бројне Србе могли да ослободе сваке одговорности, али и докази који би недвосмислено потврдили злочине које су други учинили српском народу. Сетимо се само „жуте куће“ и доказа о купопродаји органа убијених Срба. Не постоји такав суд који би дозволио да се такви докази униште – осим овог назови суда са мрежом подземних пипака и војске плаћених сарадника.
Последице рада овог трибунала и његових механизама народи Балкана ће осећати дуго. Његова главна мисија је, званично, била да омогући помирење народа на овим просторима, а незванична, да западним силама омогући потпуну (политичку, економску и војну) контролу на простору од Јадрана па до Црног мора у светлу нових правила за правно покриће и правдање резултата њихове агресије.
Доктрина Алана Далса (Alan Dals, директор CIA-e од 1953-1961) која има за циљ „трагедију погибије свих православних Словена и коначно неповратно гашење њихове националне свести“ у одлукама оваквих судова добија опипљив смисао. Такав смисао у овом случају добија и кованица „удружени злочиначки подухват“, с тим што упирање прстом у овом случају треба да иде управо ка онима који су унапред одредили судбину свих народа на овима просторима. Наше је право, такође и морална обавеза, да прозовемо оне који су се удружили како би овакав подухват реализовали: од брачног пара Клинтон (Hillary и Bill Clinton), преко Олбрајтове (Medlin Olbrajt), Виљема Вокера (Vilijam Voker), Тонија Блера (Toni Bler), Герхарта Шредера (Gerhard Schröder), Хелмута Кола (Helmut Kol), Бернарда Кушнера (Bernard Kouchner) и других моћника западног света, па све до наших „бораца за слободу и људска права“, чији је задатак био и остао да спроведу у дело други део поменуте доктрине – гашење националне свести. Међутим, гашење националне свести није циљ који се може остварити ни лако ни брзо (без геноцида не може никако) и једино што су поменути „борци“ успели да су сами остали и без свести, и без савести.
Завршетак сукоба и истинско помирење на Балкану могуће је само ако се утврде праве историјске чињенице и казне сви кривци и злочини. Захваљујући пресудама Хашкоог трибунала, а потом и Механизма, на Балкану је искривљавањем историјских чињеница створена клима у којој је Србија изложена многобројним притисцима и уценама. Тако је такозвана међународна заједница дала себи за право да господари овим просторима и одређује судбину српског народа који је, срећом, свестан свог утамничења и комфора гроба који му је припремљен.
Божидар Радојковић, члан Удружења „Народна слога“