Како наша држава у којој је, већ дужи низ година, присутна забрињавајућа стагнација квалитета демократије, покушава да реши све веће проблеме младих људи у земљи?
Решавање проблема одласка младих људи из Србије је ,,питање свих питања“ како је то недавно изјавио министар Зоран Ђорђевић. И не само решавање проблема одласка, него и изналажење могућности повратка младих људи у нашу земљу.
У вези са тим Влада је, средином јануара ове године, формирала експертски тим који би требало да јој помогне у дефинисању стратегије за ,,заустављање одласка младих из земље и повратак оних који су отишли“. Поред тога, пре неколико дана Влада Р. Србије је потписала и споразум са новооснованом Алијансом инжењерских наука Србије у циљу успешнијег заустављања одласка младих, образованих људи из земље.
Нема дилеме да је намера државе да коначно реагује на тако озбиљан проблем добра. По подацима ОЕБС Србију је у периоду 2000-2018. напустило око 750.000 људи, међу којима је највећи број младих, образованих људи. Према анкетама спроведеним током прошле године, око 40% младих планира да напусти нашу земљу. Наведени подаци нису искључиво проблем младих – они представљају и најозбиљнију претњу самом опстанку нашег народа на овим просторима.
Шта онда није добро у тим потезима Владе?
Најпре, чињенице је да у нашој земљи тренутно постоји више органа који се баве проблемима младих: Министарство омладине и спорта, Савет за младе при Влади Р. Србије (саветодавни орган формиран 2014. године у коме раде 24 лица), кровна Организација младих (формирана 2011. која обухвата 108 организација младих и за младе), Мрежа за младе свих градова и општина (формирана 2016), национална асоцијација Канцеларија за младе (формирана 2014.) и бројни покрајински и локални органи за омладину и спорт. Наведене институције – органи, свој рад заснивају на законској регулативи, од којих су најзначајнији: Закон о младима (донет 2011), Национална стратегија за младе (за период 2015–2020), Акциони програм за спровођење стратегије.
Свим овим постојећим наменским институцијама и органима Влада намерава да придода још један, који би требало да пронађе узрок наведених проблема.
Логично је питање да ли је заиста могуће да толики број постојећих институција –органа, чији рад иначе у највећој мери финансирају грађани, није у стању да идентификује узроке проблема младих људи у нашој земљи и предложи потребне мере за решавање, већ мора да се формира још један орган? Ово личи на већ одомаћену изреку која гласи: ,,Када имаш проблем који не знаш да решиш, формирај експертски тим “.
Затим, није добро и то што Влада још увек не види праве узроке проблема младих људи, или, пак, не жели да их види, па их тражи на погрешном месту, само – у економској ситуацији земље. Тражећи их на погрешном месту, тешко да ће наћи решења за њих. Као када бих, рецимо, све време и на најразличитије начине малтретирао особу са којом сам у вези па да се, када ме она напусти, чудим зашто је то учинила и још је молим да се врати!
Ако је веровати властима, економска ситуација у земљи никад није била боља, па је сада и овде логично питање зашто онда млади људи у толиком броју одлазе из наше земље?
Одлазе јер теже подносе окружење кје се већ годинама карактерише све мањим функционисањем државних институција као сервисом грађана, грубим непоштовањљем Устава и закона, селективном применом права и нарастајућом неправдом, непоштовањем слобода и права грађана, партократијом и непотизмом, криминалом и корупцијом, таблоидизацијом и естрадизацијом, сиромаштвом и преживљавањем, сталним страховањем од измишљених афера и непријатеља, наметањем колективне кривице и подређености, лошим информисањем, апатијом и безнађем …
Колико год све то деловало и тешко и болно, то јесте одговор на постављено питање. Дакле, главни узроци проблема младих људи нису појединачни проблеми, већ проблеми СИСТЕМСКЕ природе.
Када власт буде својски кренула да решава те и сличне системске проблеме, имаће шансу да реши и судбину младе генерације. Тек тада постоји шанса да се њихов одлазак из земље смањи, да се можда и врате у своју земљу. А до тада? Нека нам је Бог у помоћи.
Ево како демократски и правно уређене државе (намерно не наводим одредбу ,,економски развијене“), као што су Холандија, Естонија и Финска приступају истом проблему. Суштина (да не наводим детаље) њихових решења проблема младе генерације чине: увезаност система образовања, здравственог система и система социјалне заштите са системом запошљавања уз надзор, координирање и усмеравање надлежног државног органа. Такође, држава реализује конкретне мере, нпр. рефундира 30-50% износа плате свим послодавцима који запосле младе људе, а децентрализацијом надлежности пребацује део обавеза и одговорности на ниво локалне самоуправе која преузима бригу о младима. Примера ради, локална самоуправа исплаћује одређени износ донација свим младим људима који активно траже посао, плаћа има трошкове преквалификације или специјализације и сл. Очигледно, у овим земљама државне институције раде све што је по мери њихових грађана.
И овде се мора поставити логично питање: зашто и ми тако нешто не почнемо да радимо, већ стално тражимо нека наша „оргинална“ решења, или нам, можда, неко то не дозвољава? Питање се само по себи намеће. Дакле, зашто нам неко не би то дозволио?
Школовање једног средњошколца кошта нашу државу 50.000 – 80.000 евра, а једне високообразоване особе 120.000 – 180.000 евра. Колико тек таква школовања коштају земље где највећи број наших младих људи одлази?
Довољно података за добро размишљање.
Миодраг Вукмировић, председник УО